Crna zova (Sambucus nigra) je autohtona vrsta Evrope i našeg regiona Panonske nizije, prihvativa da raste tu i tamo, pored puta, a za nas je jedna od najvažnijih vrsta. Daleko je poznat sok od cveta zove. Međutim, zrele crne bobice su od velike nutritivne vrednosti i to je posebno poznato pticama, koje rasejavaju ovu biljku, čini nam se svuda. Zato, samoniklost čini prvu vrlinu koju izdvajamo. Biljku je, takođe, vrlo lako razmnožiti i iz reznica. Ne postoji drvo u našem podneblju koje brže raste od zove, što je njena druga velika vrlina. Njeno granje koristimo za seckanje i pravljenje malča, ili kao pritke za paradajz. Zovu itenzivno orezujemo svake godine, jer biljka u jednoj sezoni izgradi ponovo celu krošnju. Na listu zove se odvija specifičan scenario u režiji prirode. Bubamara se hrani biljnim vašima, grupisanim na ovogodišnjoj, zelenoj, grančici zove. Mravi formiraju farme biljnih vaši, brane ih od predatora i hrane se sočnim sokom koji one luče. Bubamare ipak uspevaju da nadmudre mrave, taman toliko da ostanu site i biljne vaši se ne prenamnože. To nas dovodi i do treće vrline ovog drveta, koju izdvajamo. Naime, biljne vaši uvek biraju sočne zelene grančice zove i tako izbegavaju drugo drveće. Voće koja raste u blizini drveta zove, nema nikakvih problema sa biljnim vašima. Na ovaj način, zovu koristimo kao žrtveno drvo, dok otpornost drveta i ples mrava i bubamara omogućava da i zova, bez ikakvih problema procveta i donese plod. O zovi bismo mogli naširoko. Raste i u prostoru u kom držimo živinu, pa i ptice jednostavno hranimo bobicama. Plod zove, bogat antioksidansima, je ukusniji kada se od njega napravi džem i u Vojvodini je bio vrlo popularan u periodu nestašice, tokom drugog svetskog rata. Od zove se pravi dosta lekova, kako u konvencionalnoj, tako i tradicionalnoj medicini, a zova je i drvo od kog je napravljen najmoćniji štapić u serijalu o Hari Poteru.